Sistemski eritemski lupus (SEL) je autoimuna bolest s karakterističnim stvaranjem autoantitela prema komponentama ćelijskog jedra uz vrlo raznoliku kliničku sliku. Bolest može zahvatiti kožu, zglobove, bubrege, pluća, nervni sistem, srce, serozne membrane...Doći do prave dijagnoze u slučaju ovog oboljenja može biti osnovna prepreka, a izgubljeno vreme dovodi do ireverzibilnih promena na mnogim organima.Lupus na latinskom znači vuk, i pretpostavka je da je oboljenje dobilo naziv po kožnim promenama na licu koje podsećaju na ujed vuka, a često su te kožne promene na licu poistovećene i sa leptirom raširenih krila.

Postoji 4 oblika bolesti:

  • diskoidni eritemski lupus – bolest se manifestuje samo na koži
  • sistemski lupus eritematodes (SLE) – zahvata razne organe, a odlikuju je faze aktivnosti i povlačenja
  • lekovima izazvan eritemski lupus – sličan SLE – povlači se po prestanku uzimanja lekova koji ga izazivaju
  • neonatalni lupus – veoma redak, i prolazi spontano do 6.-og meseca života

Žene u reproduktivnom periodu (15-45 godina) obolevaju 6-10 puta više od muškaraca jer se smatra da estrogen ima ulogu u nastanku bolesti. Oboljenje je znatno češće kod crne rase i ima ozbiljniju formu. Smatra se da genetika igra važnu ulogu, kao i kod mnogih bolesti kod kojih su uzroci mnogobrojni i nejasni, ali svakako je važno prepoznati i okidače bolesti iz okruženja. Pretpostavlja se da su to neke virusne infekcije (citomegalo virus, Epstein-Bar virus, virus hepatitisa B, morbili, rubeola...), stres, izloženost UV zračenju, upotreba masne hrane, upotreba antiepileptika, antibiotika iz grupe penicilina, sulfonamida...

Simptomi su kao i uzroci mnogobrojni. Od uobičajene opšte slabosti, povišene telesne temperature, oteklih i bolnih zglobova, izražene fotosenzitivnosti kože i očiju, preko čak 60% obolelih koji imaju simptome na nivou bubrega (od kojih se najčešće i umire) pa sve do psihoza, akutne depresije, epilepsije i aseptičnog meningitisa...Bolest može da počne s malo simptoma, a tokom sledećih meseci ili godina mogu se pojaviti i drugi simptomi. Često je potrebno duže posmatranje bolesnika da bi se zaključilo da li je reč o lupusu ili nije.

Terapija lupusa zavisi od stepena oboljenja kada se ono dijagnostifikuje. Najveći broj pacijenata dobija konzervativnu terapiju koja se sastoji od salicilata, nesteroidnih antireumatika koji rešavaju komponentu bola kod lupusa. Svoje mesto su našli i antimalarici. Agresivnu terapiju zaslužuju ozbiljnije forme oboljenja i kortikosteroidi veoma uspešno zaustavljaju inflamaciju, međutim njihova hronična upotreba ima ozbiljne neželjene efekte. Uspešno se koriste i određeni citostatici koji usporavaju ovu progresivnu bolest. Još uvek eksperimentalno se koriste monoklonska antitela, koja bi trebalo da dovedu do odličnih rezultata jer deluju na konkretnog uzročnika – autoantitela. Svakako je neophodno edukovati bolesnike i njihove porodice o lečenju i preventivnm merama kao što su pošteda od sunca, redovno sprovođenje terapije i upoznavanje pacijenata sa neželjenim efektima lekova, fizikalna terapija i rehabilitacija i ako je to neophodno čak i sprovesti hirurško lečenje.

Značajno bolja prognoza bolesti u novije vreme rezultat je rane dijagnoze bolesti i nepretka u lečenju. Najnovije analize pokazuju da danas oko 90% obolelih preživi 10 godina.

Jedinica za farmakoinformatiku