Štampa

Zdravlje je potpuno psihičko, fizičko i socijalno blagostanje čoveka.

Začeci homeopatije

Otac homeopatije je Samjuel Haneman (Sanuel Hahnemann r.1755.god u Meissenu u Saksoniji). Titulu doktora medicine je dobio 1791. god. na univerzitetu Lajpcigu i počeo je sa praksom. Zbog sklonosti ka hemiji i farmaciji jedno vreme je bio inspektor svih apoteka u Saksoniji. Bio je vrlo cenjen. Haneman je uvideo i dokazao da se bolest može izlečiti onom supstancom koja kod zdrave osobe izaziva iste simptome bolesti, čime je postavljen prvi i osnovni princip homeopatije “Similia similibus curentur” – neka se slično sličnim leči. Da bi izlečili bolest treba tražiti lek koji izaziva sličnu bolest u zdravom telu (pr. ako pacijent ima visoku temperaturu dajemo mu sredstvo koje bi kod zdravog izazvalo temperaturu, ali bi to sredstvo kod pacijenta izazvalo sniženje temperature). Za razliku od većine lekara, Haneman je uvek propisivao samo jedan lek. Bio je inteligentna i inventivna osoba, veliki hemičar i posmatrač. Široko obrazovan kombinovao je metafiziku i medicinu. Umro je u Parizu u 88.godini života, što je za to vreme bila neuobičajeno duboka starost.

Prema Hanemanu suština bolesti se sastoji u poremećaju tkz. “vitalne sile”. “Vitalna sila” ili “Dinamis” je “životna energija koja nas održava u savršeno harmoničnom delovanju i osećanjima i njena primarna uloga je održavanje organizma u stanju zdravlja”. Ona je nevidljivi energetski telesni pokretački mehanizam bez koga nema života. Haneman je zaključio da homeopatski lekovi imaju dinamičko dejstvo tj. da deluju na vitalnu silu uspostavljajući energetsku ravnotežu i na taj način uspostavljaju idealnu homeostazu organizma.

U našoj zemlji homeopatija je dugo bila zapostavljena. Godine 1995. pojavio se “Prvi homeopatski priručnik” i “Homeopatski pristup ličnosti deteta” autora prof.dr Miloša Popovića. Od tada je napisano i prevedeno nekoliko knjiga i udžbenika homepatije. Januara 2007.godine homeopatija je u našoj zemlji i zakonski priznata.

Homeopatija povezuje duh i telo kao jednu nerazdvojivu energiju. Treba lečiti stanje, a ne pojedinačne delove tela.


 Definicija i osnovni principi

Homeopatija je medicinska disciplina koja se zasniva na holističkom principu pacijentu. Ovo podrazumeva da prilikom pregleda i određivanja terapije podjednako uvažavaju mentalne, emocionalne i fizičke osobine i simptomi pacijenta, odnosno, poštuje se celovitost pacijenta. Može se reći da je homeopatija grana medicine koja podrazumeva lečenje po principima “slično se sličnim leči”, a da pri dijagnostici i određivanju terapije pacijenta tretira kao celinu podjednako uvažavajući kako mentalne tako i emocionalne i fizičke simptome i znake bolesti uz uvažavanje svih ostalih medicinskih relevantnih nalaza i procedura. Odgovor tela na svaki nadražaj je individualan, pa bi i terapija patoloških stanja trebalo da bude individualna. Konvencionalna medicina neguje šematski pristup u terapiji poremećaja organizma. Homeopatski tretman neguje individualni pristup u terapiji patoloških stanja poštujući celovitost svakog pacijenta. Pri lečenju treba uvek dati samo jedan lek, koji je po simptomima bolesti “najsličniji”. Svi homeopatski lekovi su ispitani pojedinačno, a ne u mešavinama, i pošto su tako ispitani tako ih treba i primenjivati. Koncept kombinovanih formula i polipragmazije treba izbegavati kad god je to moguće. Zakon izlečenja je formulisao Hering. Pravac izlečenja je od iznutra ka spolja, odozgo na dole, odnosno, od više važnog ka manje važnom organu. Simptomi se pojavljuju obrnutim redom.

Narav pacijenta često određuje izbor homeopatskog leka. Ona predstavlja karakterističan simptom koji se ne može sakriti od lekara koji posmatra detaljno i objektivno.

Homeopatski lekovi, upotreba i čuvanje     

Homeopatski lekovi su biljnog, mineralnog i životinjskog porekla, porekla sekreta ili ekskreta bolesnih (nozode) ili zdravih (sarkode) živih organizama. To su supstance koje u svom osnovnom, koncetrovanom obliku uglavnom nemaju lekovito dejstvo, mogu biti čak i toksične, međutim, posebnom farmaceutskom procedurom od njih nastaju lekoviti pripravci koji su osnova za homeopatsko lečenje.

Osnovni proces prilikom proizvodnje homeopatskih lekova je tkz. potenciranje. Potenciranje podrazumeva posebnu preradu potencijalne homeopatske lekovite supstance koja tek nakon tog postupka ispoljava svoje specifično (dinamičko) lekovito dejstvo. Sam proces počinje od bazične supstance, bilo da se radi o njenom tečnom (tinktura) ili suvom (triturat) ekstraktu.

Matična tinktura je osnovna tinktura tj. osnovni rastvor od kog počinje stvaranje homeopatskog leka. Ona se podvrgava razblaženju u odnosu 1:10 (decimalna skala) ili 1:100 (centizimalna skala) i svaki put se ponovo razblaži, epruveta sa dobijenim razblaženjem se protrese – “udari se epruvetom u knjigu sa kožnim povezom ili o dlan”(Haneman). Ovaj postupak se ponavlja do željenog razblaženja, odnosno, do željene potencije.

Homeopatski lekovi za peroralnu upotrebu mogu biti u tečnom (matične tinkture, rastvori i sirupi) i čvrstvom stanju (praškovi, kristali, globule i granule). Preparati za spoljnu primenu su losioni, tinkture, kreme i supozitorije, ali je njihova primena je vrlo ograničena. Postoje i homeopatski preparati za parenteralnu ali njihovo dejstvo nije ni brže ni efikasnije u odnosu na peroralne.

Materia medica je homeopatska farmakopeja u kojoj su opisani efekti lekova na zdrave osobe i obavezna je literatura svakog homeopate.

Homeopatskim ispitivanjima je utvrđeno da pojedine osobe imaju veću sklonost reakcije na neke homeopatske lekove – to su njihova konstitucionalna sredstva. Sva deca se rađaju kao četiri osnovne konstitucije a odrasli se raspoređuju u nekih 12 osnovnih i oko 50 sporednih normalnih ili patoloških konstitucionalnih tipova.

Primena homeopatskih lekova je uglavnom peroralno (preko sluzokože usta) i to otapanjem na jeziku. Poželjno je da pacijent pola sata pre i pola sata posle uzimanja leka ne pere zube niti unosi hranu i tečnost (izuzetak čista voda sa ograničenjem na 15-20 minuta).

Potencirane homeopatske lekove oštećuju: jaki mirisi (kamfor, duvan, kafa, parfemi, mentol, mirisi..), elektromagnetna zračenja (elektromagneti, televizori, mobilni telefoni.....), magnetska polja, direktna sunčeva svetlost, toplota preko 50C. Shodno tome homeopatske lekove treba čuvati na mestu koje je zaštićeno od direktne sunčeve svetlosti, visoke temperature, uticaja vlage i jakih mirisa. Bočica sa lekom treba da je dobro zatvorena i dalje od kućnih aparata (TV, mobilnI telefon, kompjuter...). Najbolje je čuvati ih u drvenoj ili metalnoj kutiji. 

Najviša i jedina misija homeopate je da bolesnom vrati zdravlje, da ga izleči. Cilj je pacijent, a ne bolest.

Literatura: 

«Prvi homeopatski priručnik za lekare, stomatologe i farmaceute» Prof.dr Miloš Popović 

«Homeopatija za svakog»Dr LJiljana Bajić Bibić

Dipl.farm. Tanja Arsić

Šef Službe apoteka