Da bi lekovi bili efikasni, neophodno ih je uzimati dovoljno dugo, u odgovarajućoj dozi (i pojedinačnoj i dnevnoj). Tada kažemo da je komplijansa dobra. Najčešće korišćen termin u tom smislu danas, komplijansa ili adherencija preuzet je iz engleskog jezika ("compliance / adherence" ) i grubo preveden označava poslušnost, saglasnost tj. vernost u poštovanju preporuka o lečenju koje su lekar i farmaceut dali pacijentu.

Lekar i farmaceut podrazumevaju da će pacijent posle potvrđene dijagnoze i propisane terapije, sarađivati u skladu sa svojim mogućnostima, i ispoštovati preporučeni režim lečenja. Pokazalo se da čak i visoko individualizovana farmakoterapija iz vodiča dobre kliničke prakse ne daje ni približno dobre rezultate kao klinička ispitivanja tih lekova. Uzrok je naravno u činjenici da oko polovine svih pacijenata sa hroničnim oboljenjima, prema statistici Svetske zdravstvene organizacije (SZO), ne prati dosledno preporuke u lečenju. Komplijansu možemo posmatrati u širem kontekstu, kao generalno pridržavanje preporuka o lečenju, uključujući i izmene životnog stila, promenu ishrane, bavljenje sportom, bezbedno seksualno ponašanje, posete psihologu, redovne fizioterapijske vežbe...

Postoji nekoliko razloga zbog kojih se pacijenti u potpunosti ne pridržavaju propisanog terapijskog režima: - zaboravljanje da se uzme doza leka, komplikovan režim doziranja, neprijatan ukus leka, odbijanje terapije zbog psihološkog neprihvatanja bolesti, strah od neželjenih dejstava leka, nepoverenje u zdravstvenog stručnjaka i zdravstvenu instituciju, pogrešno protumačeno uputsvo, neprijatna ograničenja životnog stila (prestanak pušenja, unošenja alkohola, dijetetski režim ishrane), strah od zavisnosti, nemaran stav prema sopstvenom zdravlju, nemogućnost da se lek nabavi...

Razne studije su pokazale da se najlošija komplijansa sreće u opštoj praksi. Mnoge hronične degenerativne nezarazne bolesti, mentalna obojenja, HIV/AIDS, tuberkuloza troše oko 54% globalnog finansijskog opterećenja ljudskih zajednica bolešću. Poznato je da primena efikasnih procedura za poboljšanje komplijanse, u smislu pomoći osobi da se organizuje u procesu samolečenja, donose enormne uštede. Veoma ilustrativan primer loše komplijanse (za koju su podjednako krivi i zdravstveni radnici i pacijenti) jeste uzimanje lekova protiv povišenog arterijskog krvnog pritiska. Postoji "pravilo polovine", koje znači da od ukupnog broja osoba sa hipertenzijom (koji nije zanemarljiv), samo je polovina dijagnostifikovana (zna za svoje oboljenje), a od njih samo polovina uzima terapiju. Takođe je poznata činjenica da postoji loša komplijansa kada se primenjuju inhalacioni lekovi-"pumpice". Postoji predrasuda da se pumpicama leče najteži oblici bolesti i da se javlja zavisnost što ni najmanje nije istina. Pošto se radi o hormonskim preparatima (kortikosteroidi) pacijenti se plaše neželjenih efekata, a upravo su ovo farmaceutski oblici lekova koji predstavljaju ciljanu terapiju, gde se direktno cilja uzročnik.

Diabetes mellitus - uredna kontrola glikemije i prevencija pojave komplikacija ove bolesti, pored redovnog uzimanja leka zahteva i samomerenje glikemije u kućnim uslovima, prilagođen režim ishrane, negu stopala i periodične oftalmološke kontrole. Svega 28 % lečenih pacijenata postiže zadovoljavajuću kontrolu glikemije. I to u zemljama gde je dostupnost potrebnih lekova stanovništvu skoro apsolutna. U zemljama u razvoju, sa enormnom populacijom neotkrivenih bolesnika i lošom snabdevenošću tržišta i često previsokom cenom lekova, situacija je svakako značajno lošija.

Jedan od najvećih problema u borbi za iskorenjivanje tuberkuloze je upravo loša komplijansa. Terapija tuberkuloze je najčešće kombinovana (3-4 leka), a pacijenti obično pripadaju nižim socijalnim kategorijama, pa mnogi i ne shvataju značaj pravilnog uzimanja lekova. Loša komplijansa dovodi do ponovnog aktiviranja oboljenja, i do razvoja rezistencije tj. otpornosti bacila tuberkuloze na postojeće lekove. SZO u novijim prporukama za lečenje tuberkuloze nalaže da zdravstveni radnik nadgleda uzimanje svake doze leka.

Favorizovanje monoterapije ili terapije što manjim brojem lekova tamo gde je to moguće, čime smanjujemo rizik od nepredvidljivih interakcija i pojačane toksičnosti, zatim uprošćavanje doznih režima i smanjenje učestalosti doziranja, izbor farmaceutsko - tehnološkog oblika leka (tablete sa produženim oslobađanjem, sirup, parenteralni depo preparat, aerosol, medicinski flaster, gel...) koja najviše odgovara potrebama date osobe ili čak SMS podsetnikom, su sve načini kojima se može poboljšati komplijansa. Pacijente treba podržati i edukovati kako da se pravilno leče i time smanje težinu svoje bolesti i komplikacije, a ne kriviti za lošu komlplijansu. Porodica, društvena zajednica i udruženja pacijenata takođe poseduju potencijal koji bi trebalo da se iskoristi za poboljšanje komplijanse.

Uloga farmaceuta je veoma važna kada je reč o komplijansi. Farmaceuti su zdravstveni radnici koji poznaju lekove i u direktnom kontaktu sa pacijentom mogu da utiču na njih svojim savetima i preporukama. Takođe farmaceuti mogu da prate neželjene efekte koje lekovi imaju na pacijente, njihovu učestalost i obim.

Postoji vodič SZO o ovoj temi u kome se tvrdi da bi značajno unapređenje komplijanse raznih neophodnih medicinskih intervencija imalo verovatno mnogo veći efekat na zdravstvenu sliku jedne nacije, nego otkriće bilo kakvog epohalno uspešnog tretmana za neku od razmatranih bolesti.

Jedinica za farmakoinformatiku