Gojaznost je postala bolest modernog čoveka. Tokom evolucije ljudsko telo se najčešće razvijalo u uslovima oskudice hrane. Tokom praistorije, starog doba pa sve do dvadesetog veka čovek je iskorišćavao masnoće deponovane u telu da bi se održao u životu. Posle industrijske revolucije i rasta materijalne potrošnje hrana postaje bogatija rafiniranim masnoćama, ugljenim hidratima i drugim nutrijentima, a telo se još nije prilagodilo takvim promenama. Tako se nije razvio mehanizam koji bi se regulacijski prilagodio unosu previše nepotrebne energije, pa se veruje da je to jedan od evolucijskih razloga gojaznosti. Nutritivne teorije ukazuju da je jedini izlaz promeniti današnji način ishrane.

Mehanizmi gladi i sitosti su vrlo složeni pa postoji više teorija koje ih objašnjavaju. Glukostatska, koja polazi od hipoteze da smanjenje koncentracije glukoze u krvi izaziva glad, aminostatska teorija da glad uzrokuju aminokiseline i lipostatska teorija da glad uzrokuje smanjenje koncentracije ketokiselina ili nekih masnih kiselina. Sva tri faktora utiču na osećaj gladi, a uz to i opšti energetski status organizma. U stvaranju osećaja gladi učestvuju brojni faktori kao što su senzorni (čula), kognitivni, fiziološki kao i životni stil, prehrambeni običaji i navike ...

Centar za glad je u lateralnom delu hipotalamusa a centar za sitost u jezgrima hipotalamusa. Drugi delovi mozga takođe utiču na osećaj gladi ili sitosti. To su donji delovi moždanog stabla koji regulišu intenzitet osećanja i amigdala koja sadrži i olfaktorne centre. Na unos hrane utiču brojni signali koji putuju iz tela u mozak. Najviše su uključeni nervni i gastrointestinalni sistem i hormoni. Pri tome značajan je i pregastrički faktor kao što je izgled i tekstura hrane, ukus i miris.