Bipolarni poremećaj (BP) ili bipolarni afektivni poremećaj (BAP), ranije je bio nazivan manično-depresivna psihoza. Radi se o specifičnoj endogenoj psihozi u kojoj dolazi do promena raspoloženja, energije, radne sposobnosti i uobičajenih dnevnih aktivnosti. BP se karakteriše promenama raspoloženja, od duboke depresije do ekstremne euforije. Ovaj poremećaj je udružen sa povećanim rizikom za samoubistvo, sklonošću ka zloupotrebi alkohola i psihoaktivnih supstanci kao i poremećajem ishrane.

Učestalost javljanja BP u Europi je oko 1%. Obzirom da se često pogrešno dijagnostifikuje, njegov % u populaciji je verovatno veći. Početak bolesti je najčešći u periodu adolescencije ili ranog odraslog doba, iako jedna trećina oboleva pre 15. godine. Nažalost tačna dijagnoza se postavlja tek nakon 5-10 godina. Kao posledica ponovljenih epizoda bolesti oko jedne trećine obolelih pokuša samoubistvo, od kojih 10-15% uspeva.

Manična faza-rana faza (hipomanija) obično počinje pojačanim osećajem zadovoljstva, samopouzdanja, društvenosti, kreativnosti i energije. U ovoj fazi ljudi sa bipolarnim poremećajem su vrlo produktivni na poslu, kreativni, socijalno privlačni i zabavni za društvo. Zbog zadovoljstva koje pruža ova faza bolesti mnogi ne žele da potraže lekarsku pomoć.

Tokom manije ljudi pretežno postaju euforični, uvek previše energični i negiraju da nešto sa njima nije u redu. Loše rasuđuju, impulsivno se ponašaju, postaju besni, razdražljivi i svadljivi ako im se neko suprotstavi. Osoba vrlo malo ili uopšte ne spava, a i pored toga ima ogromnu energiju i snagu, misli se toliko brzo smenjuju da to otežava koncentraciju i pamćenje, preterano su pokretni, pokazuju rizično impulsivno ponašanje (neumereno trošenje novca, povećan seksualni nagon). U svojoj najtežoj formi kod manije se može pojaviti i gubljenje smisla za realnost sa psihotičnim simptomima kao što su halucinacije ili sumanute ideje.

Bipolarna depresija je udružena sa afektivnim, kognitivnim i fizičkim simptomima. Od afektivnih se javlja tuga, apatija, anksioznost, iritabilnost. Od kognitivnih simptoma to su slaba koncentracija, neodlučnost, samooptuživanje, sniženo samopuzdanje. Od fizičkih to su poremećaji spavanja, smanjen apetit, snižena aktivnost i energija i promene u telesnoj težini. Inicijalni simptom prisutan kod 50% pacijenata sa BP je depresija. Trebalo bi uvek istražiti postojanje BP u porodici jer je ona udružena sa povećanim rizikom za oboljevanje od BP.

U lečenju BP postoje protokoli u zavisnosti od vrste BP (BP1, BP2 ili ciklotomija). Kod pacijenata sa BP loša komplijansa (redovno uzimanje terapije) je česta, i neophodno je uspostaviti poverenje između zdravstvenog radnika, pacijenta i njegove porodice. U osnovi svih terapija su stabilizatori raspoloženja. Monoterapija je nedovoljna pa se u maničnoj fazi dodaje antipsihoptik, a u fazi depresije antidepresiv. Od psihostabilizatora najduže u upotrebi je litijum, koji zbog svojih izraženih neželjenih efekata (čak 75% pacijenata) često biva zamenjen novijim antiepilepticima valproinskom kiselinom ili lamotriginom. Neželjena dejstva litijuma su u direktnoj vezi sa njegovom koncentracijom u serumu, pa je potrebno praćenje koncentracije leka u krvi. Litijum može izazvati čak i hipotireoidizam i nefrogeni dijabetes insipidus, ali su to reverzibilna stanja (po prekidu terapije litijumom bolest nestaje). Od antipsihotika u maniji se češće koriste atipični antipsihotici (olanzapin, kvetiapin, risperidon, ziprazidon) od tipičnih (npr. haloperidol) jer imaju povoljniji profil neželjenih dejstava. Osim pospanosti koju izazivaju, često se javlja i pojačan apetit i dobijanje na težini kao i povišen nivo prolaktina. Prema savremenim protokolima lečenja depresije, najčešće se primenjuju selektivni inhibitori preuzimanja serotonina (SSRI) ili inhibitori monoaminooksidaze (MAO). Da bi došlo do punog terapijskog efekta potrebno je da prođe 2-4 nedelje, i pacijent bi to trebalo da zna da ne bi prekinuo terapiju. Mogu se uvesti i anksiolitici za terapiju nesanice.

Pacijenti, njihova porodica i prijatelji treba da znaju koje rizike nosi nelečeni BP. Prestanak uzimanja lekova može da uzrokuje veoma ozbiljne probleme, pre svega suicid - najveći rizik i tokom manije i tokom depresije.

Ljudi koji boluju od BP neretko su jako talentovani i kreativni umetnici. Evo imena samo nekolicine: Hans Kristijan Andersen, Čarls Dikens, Vilijam Fokner, Ernest Hemingvej, Edgar Alan Po, Mark Tven, Virdžinija Vulf, Lord Bajron, Ludvig Van Betoven, Robert Šuman, Vinsent Van Gog, Vivijen Li, Merilin Monro...

Jedinica farmakoinformatiku